Za svoga dugog života Sadi je ostavio impozantno delo, koje je, nakon njegove smrti, sabrano u dvadeset i tri knjige proze i poezije. Među njima se, evo, vekovima, kao najpotpunija i najvrednija, ističu Bustan i Đulistan koja je napisao u najzrelijim godinama života.
Sadi je roden u Širazu 1213. godine, a umro je takode u rodnom gradu 1292. godine. Nakon završenog osnovnog obrazovanja, kao tipični istočnjak, životnu i stvaralačku zrelost stiče na putovanjima po širokim prostranstvima islamskog sveta u druženju sa učenim, uglednim, kao i običnim ljudima, što je bio običaj mnogih učenjaka islamskog Istoka. Obilazi tako, zaustavljajući se kraće ili duže, Irak, Siriju, Egipat, Anadoliju, Horasan, Indiju, Mavarauneor do Kašgara u istočnom Turkestanu, a dosta dugo boravio je i u Indiji. Zadržavanje kod poznatih savremenih indijskih mislilaca bilo mu je od velikog značaja, a poseban uticaj na njega je izvršio glasoviti pesnik toga vremena Emir Husrev Dilevi.
Na ovim, skoro tri decenije dugim putovanjima, imao je i teških i neobičnih situacija, a svakako je najozbiljniji udarac doživeo kada je u Jerusalimu pao u ropstvo krstaša. Sticajem srećnih okolnosti uspeo je da se izbavi iz te nevolje i da nastavi svoja putovanja.
Sredinom veka 13. v. Sadi je ponovo u rodnom Širazu, a tada persijskog pokrajinom Fars vlada sultan iz dinastije Selgurijan – Ebu Bekr ibn Sa’d ibn Zengi vladao 1231-1260, poznati mecena pesnika i naučnika. Za njegove vladavine Šejh Sadi ima relativno miran i lagodan život. U znak zahvalnosti za zaštitu Sadi je 1257. godine ispevao svoje poznato delo Bustan i posvetio ga tome vladaru. Godinu dana kasnije nastaje njegovo najčuvenije, rekli bismo, životno delo, Đulistan, napisano takode u spomen tog vladara. Nakon što je dinastija Selgurijan izgubila moć i Persija 1264. godine potpala pod vlast Mongola, Sadi ponovo kreće na put. Jedna od stanica mu je i Meka gde je obavio hadž, hodočašće, koje je u životu izvršio četrnaest puta, zatim putuje po okolnim zemljama, da bi se, nakon nekoliko godina, zauvek vratio u rodni Širaz.
Mada je Sadi sa svojim književnim delima postao relativno rano poznat i izvan svoje zemlje, iako su mu se stihovi pronosili po svetu, piscu su svetski glas i nezaborav pribavila dva već spomenuta dela: Bustan i Đulistan.
Đulistan, u doslovnom značenju – ružičnjak, gül – ruža, stan – sufiks za označavanje mesta gde se nešto događa ili gde se nešto nalazi, prozno je delo protkano stihovima; to je zbornik kratkih priča i pesničkih aforizama u kojima se rimovana proza prepliće sa stihovima; po karakteru tih aforizama i sadržini priča, Đulistan spada u poučna didaktička dela. Osnovni Sadijev cilj je dati savet moralne ili čisto praktične naravi u formi ovih privlačnih priča, zanimljivih slika ili izreka prožetih dubokim humanizmom u kojima se nudi mnoštvo asocijacija o ljubavi, lepoti, pesmi, radosti… U Đulistanu zaista ima svega toga, a ipak najviše mudrosti, one iskonske, narodne, nataložene u ljudskom rodu valjda otkada on postoji. I zato nas Đulistan i danas, nakon punih osam vekova, poučava, razveseljava i zanosi, čini nas boljim, plemenitijim, mudrijim, i kao uhvaćeni u zamku, a da nismo svesni toga, počinjemo i sami razmišljati o onim primarnim pitanjima: dolasku na svet, smislu življenja i besmislu – a Sadi veruje u smisao, u ono dobro u čoveku.
Sadi je roden u Širazu 1213. godine, a umro je takode u rodnom gradu 1292. godine. Nakon završenog osnovnog obrazovanja, kao tipični istočnjak, životnu i stvaralačku zrelost stiče na putovanjima po širokim prostranstvima islamskog sveta u druženju sa učenim, uglednim, kao i običnim ljudima, što je bio običaj mnogih učenjaka islamskog Istoka. Obilazi tako, zaustavljajući se kraće ili duže, Irak, Siriju, Egipat, Anadoliju, Horasan, Indiju, Mavarauneor do Kašgara u istočnom Turkestanu, a dosta dugo boravio je i u Indiji. Zadržavanje kod poznatih savremenih indijskih mislilaca bilo mu je od velikog značaja, a poseban uticaj na njega je izvršio glasoviti pesnik toga vremena Emir Husrev Dilevi.
Na ovim, skoro tri decenije dugim putovanjima, imao je i teških i neobičnih situacija, a svakako je najozbiljniji udarac doživeo kada je u Jerusalimu pao u ropstvo krstaša. Sticajem srećnih okolnosti uspeo je da se izbavi iz te nevolje i da nastavi svoja putovanja.
Sredinom veka 13. v. Sadi je ponovo u rodnom Širazu, a tada persijskog pokrajinom Fars vlada sultan iz dinastije Selgurijan – Ebu Bekr ibn Sa’d ibn Zengi vladao 1231-1260, poznati mecena pesnika i naučnika. Za njegove vladavine Šejh Sadi ima relativno miran i lagodan život. U znak zahvalnosti za zaštitu Sadi je 1257. godine ispevao svoje poznato delo Bustan i posvetio ga tome vladaru. Godinu dana kasnije nastaje njegovo najčuvenije, rekli bismo, životno delo, Đulistan, napisano takode u spomen tog vladara. Nakon što je dinastija Selgurijan izgubila moć i Persija 1264. godine potpala pod vlast Mongola, Sadi ponovo kreće na put. Jedna od stanica mu je i Meka gde je obavio hadž, hodočašće, koje je u životu izvršio četrnaest puta, zatim putuje po okolnim zemljama, da bi se, nakon nekoliko godina, zauvek vratio u rodni Širaz.
Mada je Sadi sa svojim književnim delima postao relativno rano poznat i izvan svoje zemlje, iako su mu se stihovi pronosili po svetu, piscu su svetski glas i nezaborav pribavila dva već spomenuta dela: Bustan i Đulistan.
Đulistan, u doslovnom značenju – ružičnjak, gül – ruža, stan – sufiks za označavanje mesta gde se nešto događa ili gde se nešto nalazi, prozno je delo protkano stihovima; to je zbornik kratkih priča i pesničkih aforizama u kojima se rimovana proza prepliće sa stihovima; po karakteru tih aforizama i sadržini priča, Đulistan spada u poučna didaktička dela. Osnovni Sadijev cilj je dati savet moralne ili čisto praktične naravi u formi ovih privlačnih priča, zanimljivih slika ili izreka prožetih dubokim humanizmom u kojima se nudi mnoštvo asocijacija o ljubavi, lepoti, pesmi, radosti… U Đulistanu zaista ima svega toga, a ipak najviše mudrosti, one iskonske, narodne, nataložene u ljudskom rodu valjda otkada on postoji. I zato nas Đulistan i danas, nakon punih osam vekova, poučava, razveseljava i zanosi, čini nas boljim, plemenitijim, mudrijim, i kao uhvaćeni u zamku, a da nismo svesni toga, počinjemo i sami razmišljati o onim primarnim pitanjima: dolasku na svet, smislu življenja i besmislu – a Sadi veruje u smisao, u ono dobro u čoveku.
Slične knjige:
Nedavno gledane knjige:
