SVEST-SILA, svugde prisutna u Postojanju, delujući čak i kada je skrivena, je tvorac svetova, okultna tajna Prirode. Ali, u našem materijalnom svetu i u našem vlastitom biću svest ima dvojni izraz; postoji sila Znanja, a postoji i sila Neznanja. U beskrajnoj svesti samosvesnog beskrajnog Postojanja znanje svugde mora da bude bezuslovno sadržano ili delatno u samoj naravi njenog dejstva; ali ovde zapažamo u početku stvari – očevidnu kao baza ili priroda stvaralačke energije sveta – Besvesnost, potpunu Nesvesnost. To je podloga, sirovina sa kojom materijalni univerzum započinje: svest i znanje se isprva pojavljuju u nerazgovetnim i beskrajno malim aktivnostima, u pojedinostima, u malim kvantima koji se povezuju i udružuju; postoji spora i naporna evolucija, organizacija koja se lagano povećava, i poboljšani mehanizam funkcionisanja svesti, tako da sve više dobitaka biva zapisano na praznoj tablici Neznanja. No, sve to još uvek ima izgled sakupljenih tekovina i sklopova tragajućeg Neznanja koje nastoji da sazna, da shvati, da otkrije, da se polako i naporno pretvori u znanje. Dok Život ovde uz poteškoće uspostavlja i održava svoja dejstva na temelju opšte Smrti i u njenom okruženju – prvo u sićušnim pojedinostima života, u kvantima forme života i energije života, u sve većim skupovima koji stvaraju sve složenije organizme, zamršenu mašineriju života – Svest takođe uspostavlja i održava rastuću ali nepouzdanu svetlost u mraku prvobitne Nesvesnosti i univerzalnog Neznanja.
Uz to, stečeno znanje se odnosi na pojave, a ne na stvarnost stvari ni na temelje postojanja. Gde god naša svest naiđe na nešto što izgleda kao temelj, taj temelj ima izgled čistog, praznog – mada nije praznina – iskonskog stanja koje je bez svojstava, i mnoštva posledica koje nisu prisutne u polaznoj tački i koje kao da ništa u njoj ne opravdava niti vidno iziskuje; postoji gomila nadgradnje koja nema jasnu prirođenu vezu sa izvornim i temeljnim postojanjem.
Prvi aspekt kosmičkog postojanja je Beskrajnost koja je za naše opažanje neodređena, ako ne i neodredljiva. U toj Beskrajnosti i sam univerzum, bilo u svom aspektu Energije ili u aspektu strukture, izgleda kao neodređeno određenje, «bezgranična ograničenost» – paradoksalni ali neophodni izrazi koji kao da ukazuju da smo suočeni sa natprirodnom misterijom kao osnovom stvari; u tom univerzumu se pojavljuje – odakle? – ogroman broj i raznolikost opštih i posebnih određenja za koja se ne bi reklo da ih opravdava bilo šta primetno u prirodi Beskrajnosti, nego deluju kao da su mu nametnuta – ili možda samonametnuta. Energiji koja ih proizvodi dajemo ime Prirode, ali ta reč ne prenosi nikakvo značenje, izuzev to da je priroda stvari takva kakva je zahvaljujući Sili koja ih uređuje u skladu sa bitno svojstvenom Istinom u njima; ali priroda same te Istine, razlog zbog kojeg su ta određenja takva kakva su, nigde nije vidljiv. Tačno je da je za ljudsku Nauku bilo mogućno da obelodani proces ili mnoge procese materijalnih događaja, ali to znanje ne baca nikakvo svetlo na glavno pitanje; ne znamo čak ni osnovni princip i razlog izvornih kosmičkih procesa, jer se rezultati ne pokazuju kao njihova nužna već samo pragmatična i činjenična posledica. Na kraju ne znamo kako ta određenja ulaze u ili izlaze iz izvornog Neodređenog ili Neodredljivog, na kojem stoje kao na praznoj i jednolikoj podlozi u zagonetki svog propisanog javljanja. U izvorištu stvari smo suočeni sa Beskrajnošću, Beskonačnošću koja sadrži mnoštvo nerazjašnjenih konačnosti, Nedeljivim punim bezbrojnih podela, Nepromenljivim koje vrvi od promena i različnosti. Kosmički paradoks je početak svih stvari i dešavanja, paradoks bez ikakvog ključa za njegov smisao.
Uz to, stečeno znanje se odnosi na pojave, a ne na stvarnost stvari ni na temelje postojanja. Gde god naša svest naiđe na nešto što izgleda kao temelj, taj temelj ima izgled čistog, praznog – mada nije praznina – iskonskog stanja koje je bez svojstava, i mnoštva posledica koje nisu prisutne u polaznoj tački i koje kao da ništa u njoj ne opravdava niti vidno iziskuje; postoji gomila nadgradnje koja nema jasnu prirođenu vezu sa izvornim i temeljnim postojanjem.
Prvi aspekt kosmičkog postojanja je Beskrajnost koja je za naše opažanje neodređena, ako ne i neodredljiva. U toj Beskrajnosti i sam univerzum, bilo u svom aspektu Energije ili u aspektu strukture, izgleda kao neodređeno određenje, «bezgranična ograničenost» – paradoksalni ali neophodni izrazi koji kao da ukazuju da smo suočeni sa natprirodnom misterijom kao osnovom stvari; u tom univerzumu se pojavljuje – odakle? – ogroman broj i raznolikost opštih i posebnih određenja za koja se ne bi reklo da ih opravdava bilo šta primetno u prirodi Beskrajnosti, nego deluju kao da su mu nametnuta – ili možda samonametnuta. Energiji koja ih proizvodi dajemo ime Prirode, ali ta reč ne prenosi nikakvo značenje, izuzev to da je priroda stvari takva kakva je zahvaljujući Sili koja ih uređuje u skladu sa bitno svojstvenom Istinom u njima; ali priroda same te Istine, razlog zbog kojeg su ta određenja takva kakva su, nigde nije vidljiv. Tačno je da je za ljudsku Nauku bilo mogućno da obelodani proces ili mnoge procese materijalnih događaja, ali to znanje ne baca nikakvo svetlo na glavno pitanje; ne znamo čak ni osnovni princip i razlog izvornih kosmičkih procesa, jer se rezultati ne pokazuju kao njihova nužna već samo pragmatična i činjenična posledica. Na kraju ne znamo kako ta određenja ulaze u ili izlaze iz izvornog Neodređenog ili Neodredljivog, na kojem stoje kao na praznoj i jednolikoj podlozi u zagonetki svog propisanog javljanja. U izvorištu stvari smo suočeni sa Beskrajnošću, Beskonačnošću koja sadrži mnoštvo nerazjašnjenih konačnosti, Nedeljivim punim bezbrojnih podela, Nepromenljivim koje vrvi od promena i različnosti. Kosmički paradoks je početak svih stvari i dešavanja, paradoks bez ikakvog ključa za njegov smisao.
Kupite i povezane knjige:
Nedavno gledane knjige:
