GA 137.
Čovek sa stanovišta okultizma, teosofije i filosofije. Okultizam: razvoj vidovitog znanja prevazilaženjem egoizma; stvaranje simboličkog jezika. Teosofija koristi običan jezik za širenje okultnog znanja. Religija kao znanje o veri i osećanjima. Filosofija: spoznaja vezana za mozak i čula. Širenje okultnog znanja o reinkarnaciji i karmi kao zadatak teosofije. Buda i Hrist /Stepeni okultnog školovanja u drevnim misterijama. Pomirenje sa svojom karmom. Uzdržavanje od sticanja prednosti u spoljašnjem životu okultnim sredstvima. Kultivisanje razuma oslobođenog od sebične volje. Ograničavanje unutrašnjeg života duše na sećanje i pamćenje i njihovo brisanje. Unutrašnji duševni mir. Trostruko otkrovenje duhovnog sveta kao neispoljene svetlosti, neizrecive reči, svesti bez znanja o predmetu. O protivrečnostima /Okultno iskustvo „neispoljene svetlosti“. Filosofske ideje kao senke predzemaljskih sila iz vremena nekadašnjih stanja naše Zemlje, opisanih u „Tajnoj nauci“ kao stari Mesec, staro Sunce i stari Saturn. Veza filosofskog razmišljanja mozga i Jahve sile. Kao filosof, čovek je nesvesno vidovit. Filo-sofija može prodreti samo do određenih principa, ali ne i do Hrista. Okultno iskustvo „neizrecive reči“ u vezi sa predzemaljskim moćima srca. Teosofske istine kao odjek neizrecive reči. Teosofija i nauka /Karakterizacija obične samosvesti. Posvećeni kao osnivači religija (Buda, Pitagora). Održavanje samosvesti u religijama; njeno prevazi-laženje u misticizmu. Različite vrste misticizma. Mistici sa iskustvima srca i iskustvima mozga: Jamblih, Plotin, Skotus Erigena, Majster Ekhart. Mistici sa uglavnom iskustvima srca: Franja Asiški; sa uglavnom iskustvima mo-zga: Hegel. Mistična iskustva Svete Tereze, Svete Hildegarde i Svete Mehtilde iz Magdeburga. Mistik koji je postao okultista teži ka svesti lišenoj spoljašnjeg predmeta /Mistična iskustva i okultna svest. Suština predstave o Ja. Ljudski oblik kao izraz Ja. Podudarnost između ljudskog oblika i ljudskog bića. Dvostruka promena ljudskog oblika: gor-došću i ohološću u gornjem delu, požudom u donjem delu. Podela ljudskog oblika na dvanaest delova u vezi sa dvanaest znakova Zodijaka /Prividno jedinstvo spoljašnjeg oblika čoveka. Neophodna podela na sedmočlanog gornjeg, srednjeg i donjeg čoveka. Veza sa Zodijakom. Dve strane misterium magnuma: jedinstvo spoljašnjeg obli-ka čoveka i Ja-prirode, koje treba raspodeliti na po tri čoveka; razdvajanje unutrašnje Ja prirode na dušu mišljenja, dušu osećanja i dušu volje nakon prelaska Praga. Formula: Tri su jedan i jedan je tri – izraz misterium magnuma /Uticaji srednjeg čoveka na gornjeg čoveka u običnoj, snenoj i vidovitoj svesti. Veza između srednjeg čoveka i Sunca; između čoveka glave i zvezdanog neba. Gledanje Sunca u ponoć u drevnim školama misterija. Religije odražavaju unutrašnja iskustva posvećenika: obožavanje Sunca karakteristično za hrabre, ratoborne narode, gde je naglasak na srednjem čoveku; obožavanje zvezda karakteristično za narode koji su predisponirani da misle; oboža-vanje Meseca karakteristično za narode koji su zadržali staru vidovitost. Mesečev ili Jahve kult drevnog hebrejskog naroda kao produhovljeni kult Meseca /Ljudski oblik kao najpouzdanije polazište okultnog razvoja, jer su Lucifer i Ahriman na njega imali najmanje uticaja. Iskustvo odraza ljudskog oblika u eterskom telu.
Čovek sa stanovišta okultizma, teosofije i filosofije. Okultizam: razvoj vidovitog znanja prevazilaženjem egoizma; stvaranje simboličkog jezika. Teosofija koristi običan jezik za širenje okultnog znanja. Religija kao znanje o veri i osećanjima. Filosofija: spoznaja vezana za mozak i čula. Širenje okultnog znanja o reinkarnaciji i karmi kao zadatak teosofije. Buda i Hrist /Stepeni okultnog školovanja u drevnim misterijama. Pomirenje sa svojom karmom. Uzdržavanje od sticanja prednosti u spoljašnjem životu okultnim sredstvima. Kultivisanje razuma oslobođenog od sebične volje. Ograničavanje unutrašnjeg života duše na sećanje i pamćenje i njihovo brisanje. Unutrašnji duševni mir. Trostruko otkrovenje duhovnog sveta kao neispoljene svetlosti, neizrecive reči, svesti bez znanja o predmetu. O protivrečnostima /Okultno iskustvo „neispoljene svetlosti“. Filosofske ideje kao senke predzemaljskih sila iz vremena nekadašnjih stanja naše Zemlje, opisanih u „Tajnoj nauci“ kao stari Mesec, staro Sunce i stari Saturn. Veza filosofskog razmišljanja mozga i Jahve sile. Kao filosof, čovek je nesvesno vidovit. Filo-sofija može prodreti samo do određenih principa, ali ne i do Hrista. Okultno iskustvo „neizrecive reči“ u vezi sa predzemaljskim moćima srca. Teosofske istine kao odjek neizrecive reči. Teosofija i nauka /Karakterizacija obične samosvesti. Posvećeni kao osnivači religija (Buda, Pitagora). Održavanje samosvesti u religijama; njeno prevazi-laženje u misticizmu. Različite vrste misticizma. Mistici sa iskustvima srca i iskustvima mozga: Jamblih, Plotin, Skotus Erigena, Majster Ekhart. Mistici sa uglavnom iskustvima srca: Franja Asiški; sa uglavnom iskustvima mo-zga: Hegel. Mistična iskustva Svete Tereze, Svete Hildegarde i Svete Mehtilde iz Magdeburga. Mistik koji je postao okultista teži ka svesti lišenoj spoljašnjeg predmeta /Mistična iskustva i okultna svest. Suština predstave o Ja. Ljudski oblik kao izraz Ja. Podudarnost između ljudskog oblika i ljudskog bića. Dvostruka promena ljudskog oblika: gor-došću i ohološću u gornjem delu, požudom u donjem delu. Podela ljudskog oblika na dvanaest delova u vezi sa dvanaest znakova Zodijaka /Prividno jedinstvo spoljašnjeg oblika čoveka. Neophodna podela na sedmočlanog gornjeg, srednjeg i donjeg čoveka. Veza sa Zodijakom. Dve strane misterium magnuma: jedinstvo spoljašnjeg obli-ka čoveka i Ja-prirode, koje treba raspodeliti na po tri čoveka; razdvajanje unutrašnje Ja prirode na dušu mišljenja, dušu osećanja i dušu volje nakon prelaska Praga. Formula: Tri su jedan i jedan je tri – izraz misterium magnuma /Uticaji srednjeg čoveka na gornjeg čoveka u običnoj, snenoj i vidovitoj svesti. Veza između srednjeg čoveka i Sunca; između čoveka glave i zvezdanog neba. Gledanje Sunca u ponoć u drevnim školama misterija. Religije odražavaju unutrašnja iskustva posvećenika: obožavanje Sunca karakteristično za hrabre, ratoborne narode, gde je naglasak na srednjem čoveku; obožavanje zvezda karakteristično za narode koji su predisponirani da misle; oboža-vanje Meseca karakteristično za narode koji su zadržali staru vidovitost. Mesečev ili Jahve kult drevnog hebrejskog naroda kao produhovljeni kult Meseca /Ljudski oblik kao najpouzdanije polazište okultnog razvoja, jer su Lucifer i Ahriman na njega imali najmanje uticaja. Iskustvo odraza ljudskog oblika u eterskom telu.
Slične knjige:
Nedavno gledane knjige:
