Tradicija posmatra kosmos kao živo biće. Origen ga u „Principima“ poredi sa džinovskim organizmom, čija je duša Bog. Ovaj koncept je u gotovo netaknutom obliku očuvan u ezoterijskoj tradiciji; nalazimo ga izraženog u skraćenom obliku u liturgijskim molitvama i odgovorima, nazvanim Velika ektenija (ruska reč za litiju).
Ovaj stari koncept je prikazan jednim dijagramom; počevši od Boga, koji je duša naše duše, i postepeno stižući do Boga, koji unutar sebe sadrži sve što postoji. Ovaj dijagram je sačinjen od dvanaest koncentričnih krugova: pošavši od centra, oni reprezentuju kosmičke elemente.
Ta dvostruka koncepcija jedinstvenog Boga – duše naših duša – koji grli stvoreni kosmos – karakteristika je ezoterijske tradicije. Nalazimo je i u jevanđeljima i tekstovima apostola, ali ona u principu ostaje nezapažena. Mi smo je već spomenuli, citirajući Sv. Isaka Sirina u vezi sa identitetom unutrašnjih i spoljašnjih kaveza. (Dobrotljublje: Sveti Isak Sirin, 2. 30. pouka).
Kosmos, posmatran sa naše planete, izgleda nam tako kako izgleda jer posmatramo njegovo telo iznutra. Ne sagledavamo ga u njegovoj celovitosti jer su naša opažanja nastala i i mi ih uređujemo na našoj sopstvenoj skali, beskonačno maloj u odnosu na tu celinu. To nas vodi u zabludu u pogledu udaljenosti između zvezda, koje su fokusi žive materije i delovi univerzalnog organizma. Posmatrane iz perspektive unutrašnjosti, one izgledaju ogromne, ipak gustina kosmosa u svojoj celini je analogna gustini našeg tela.
Čovek u kosmosu nalikuje mikro-organizmima u ljudskom telu. Kada bismo bili mikrobi, videli bismo svoje telo iznutra – nalik zvezdanom nebu punom galaksija, koje bi bile naši organi. S druge strane, kada bismo bili ogromni i kada bismo videli kosmos na njegovoj sopstvenoj skali, videli bismo živo telo. To je posledica Principa Relativnosti.
Ovaj stari koncept je prikazan jednim dijagramom; počevši od Boga, koji je duša naše duše, i postepeno stižući do Boga, koji unutar sebe sadrži sve što postoji. Ovaj dijagram je sačinjen od dvanaest koncentričnih krugova: pošavši od centra, oni reprezentuju kosmičke elemente.
Ta dvostruka koncepcija jedinstvenog Boga – duše naših duša – koji grli stvoreni kosmos – karakteristika je ezoterijske tradicije. Nalazimo je i u jevanđeljima i tekstovima apostola, ali ona u principu ostaje nezapažena. Mi smo je već spomenuli, citirajući Sv. Isaka Sirina u vezi sa identitetom unutrašnjih i spoljašnjih kaveza. (Dobrotljublje: Sveti Isak Sirin, 2. 30. pouka).
Kosmos, posmatran sa naše planete, izgleda nam tako kako izgleda jer posmatramo njegovo telo iznutra. Ne sagledavamo ga u njegovoj celovitosti jer su naša opažanja nastala i i mi ih uređujemo na našoj sopstvenoj skali, beskonačno maloj u odnosu na tu celinu. To nas vodi u zabludu u pogledu udaljenosti između zvezda, koje su fokusi žive materije i delovi univerzalnog organizma. Posmatrane iz perspektive unutrašnjosti, one izgledaju ogromne, ipak gustina kosmosa u svojoj celini je analogna gustini našeg tela.
Čovek u kosmosu nalikuje mikro-organizmima u ljudskom telu. Kada bismo bili mikrobi, videli bismo svoje telo iznutra – nalik zvezdanom nebu punom galaksija, koje bi bile naši organi. S druge strane, kada bismo bili ogromni i kada bismo videli kosmos na njegovoj sopstvenoj skali, videli bismo živo telo. To je posledica Principa Relativnosti.
Slične knjige:
Nedavno gledane knjige:
