S ilustracijama u boji na kraju knjige.
U „Museo nazionale“ u Firenci nalazi se mramorni kip koji je Mikelanđelo nazvao „Pobednik“.
To je mlad i nag čovek, lepa tela, sa kovrdžavom kosom nad niskim čelom. Stojeći uspravljen on upire koleno
o leđa bradatog zarobljenika koji se pognuo, a glavu je pružio napred kao bik.
Ali pobednik ga i ne gleda. U trenutku kada će da udari, zaustavlja se, okreće turobna usta i neodlučan pogled. Ruka mu
uzmiče ka ramenu. Zabacuje se unazad; neće on više pobedu, ona mu se gadi. Pobedio je. Pobeđen je.
Ovo oličenje herojske Sumnje, ova Pobeda slomljenih krila, koja je jedina od svih Mikelanđelovih dela ostala sve do njegove smrti
u njegovom ateljeu u Firenci i kojom je njegov grob hteo da ukrasi Danijel de Voltera koga je on posvećivao u svoje misli –
to je ceo Mikelanđelo i simbol celog njegovog života.
Bio je građanin florentinski – one Firence sa mračnim palatama, kulama što štrče kao koplja, sa vitkim i suhim brdima, tanano izrezbarenim na ljubičastom nebu,
sa crnim vretenima malih svojih kiparisa i srebrnim pojasovima kako talasi drhtavih maslinjaka – one Firence sa zaoštrenom elegancijom u kojoj se
sretalo bledunjavo ironično lice Lorenca de Medičija i lukavo Makijavelija sa velikim ustima „Primavere“ i Botičelijevom bledunjavom Venerom sa zlatnom kosom
– one Firence što je grozničava, ponosita, nervozna, postajala plen svih fanatizama, potresana svima verskim i socijanim histerijama,
u kojoj je svako bio slobodan i svako bio tiranin, u kojoj se tako lepo dalo živeti i u kojoj je život bio pakao, – ovog grada sa građanima inteligentnim,
netrpeljivim, oduševljenim, mržnjom nadahnutim, jezika oštrog, a sumnjalačkog duha, koji se uzajamno uhode, zavide, i proždiru jedni druge
- ovoga grada u kome nije bilo mesta za slobodni duh jednog Leonarda – u kome je Botečeli završio u halucinacijama kao kakav škotski putiranac
– u kome je kozjeg profila Savanarola, užagrenih očiju, izvodio svoje kaluđere u kolo oko lomače koja je spaljivala umetnička dela i gde je,
tri godine kasnije, podignuta lomača da spali i samog proroka.
U „Museo nazionale“ u Firenci nalazi se mramorni kip koji je Mikelanđelo nazvao „Pobednik“.
To je mlad i nag čovek, lepa tela, sa kovrdžavom kosom nad niskim čelom. Stojeći uspravljen on upire koleno
o leđa bradatog zarobljenika koji se pognuo, a glavu je pružio napred kao bik.
Ali pobednik ga i ne gleda. U trenutku kada će da udari, zaustavlja se, okreće turobna usta i neodlučan pogled. Ruka mu
uzmiče ka ramenu. Zabacuje se unazad; neće on više pobedu, ona mu se gadi. Pobedio je. Pobeđen je.
Ovo oličenje herojske Sumnje, ova Pobeda slomljenih krila, koja je jedina od svih Mikelanđelovih dela ostala sve do njegove smrti
u njegovom ateljeu u Firenci i kojom je njegov grob hteo da ukrasi Danijel de Voltera koga je on posvećivao u svoje misli –
to je ceo Mikelanđelo i simbol celog njegovog života.
Bio je građanin florentinski – one Firence sa mračnim palatama, kulama što štrče kao koplja, sa vitkim i suhim brdima, tanano izrezbarenim na ljubičastom nebu,
sa crnim vretenima malih svojih kiparisa i srebrnim pojasovima kako talasi drhtavih maslinjaka – one Firence sa zaoštrenom elegancijom u kojoj se
sretalo bledunjavo ironično lice Lorenca de Medičija i lukavo Makijavelija sa velikim ustima „Primavere“ i Botičelijevom bledunjavom Venerom sa zlatnom kosom
– one Firence što je grozničava, ponosita, nervozna, postajala plen svih fanatizama, potresana svima verskim i socijanim histerijama,
u kojoj je svako bio slobodan i svako bio tiranin, u kojoj se tako lepo dalo živeti i u kojoj je život bio pakao, – ovog grada sa građanima inteligentnim,
netrpeljivim, oduševljenim, mržnjom nadahnutim, jezika oštrog, a sumnjalačkog duha, koji se uzajamno uhode, zavide, i proždiru jedni druge
- ovoga grada u kome nije bilo mesta za slobodni duh jednog Leonarda – u kome je Botečeli završio u halucinacijama kao kakav škotski putiranac
– u kome je kozjeg profila Savanarola, užagrenih očiju, izvodio svoje kaluđere u kolo oko lomače koja je spaljivala umetnička dela i gde je,
tri godine kasnije, podignuta lomača da spali i samog proroka.
Slične knjige:
Nedavno gledane knjige:
