Godine 1896, šesnaestogodišnji školarac napustio je svoju porodicu i, vođen unutrašnjom prinudom, polako se uputio ka Arunaćali, svetoj planini i centru hodočašća u južnoj Indiji. Po dolasku je odbacio sav svoj novac i imovinu, te se prepustio novootkrivenoj svesti da je njegova prava priroda bezoblična, imanentna svest. Njegova zaokupljenost tom svešću bila je tako jaka da je bio sasvim nesvestan svog tela i sveta; insekti su mu grizli delove nogu, telo mu propadalo, jer je retko kada bio dovoljno svestan da jede, a i kosa i nokti su mu enormno narasli. Posle dve ili tri godine u tom stanju, počeo je spori povratak u fizičku normalnost, proces koji je trajao nekoliko godina. Na njegovu svest o sebi kao o svesnosti taj fizički prelaz nije uticao, i ostala je trajna i nepomućena do kraja njegovog života. Hinduistički rečeno, „spoznao je Sopstvo“, to jest, neposrednim iskustvom shvatio je da ništa ne postoji sem nedeljive i sveopšte svesnosti, koja se doživljava u svom neispoljenom obliku kao bivanje ili svest, a u ispoljenom kao pojava univerzuma.
Obično se ova svest stvara tek nakon dugog i napornog perioda duhovne prakse, ali u ovom slučaju se to dogodilo spontano, bez prethodnog napora i želje. Venkataraman, taj šesnaestogodišnji školarac, bio je sam u sobi na spratu ujakove kuće u Maduraiju (blizu južnog vrha Indije), kada ga je iznenada obuzeo jak strah od smrti. U narednih nekoliko minuta prošao je kroz simulirano iskustvo smrti, tokom kojeg je prvi put postao zaista svestan da je njegova prava priroda neprolazna, i da nije povezana sa telom, umom ili ličnošću. Mnogi ljudi su prijavili slična neočekivana iskustva, ali ona su skoro uvek bila privremena. U Venkataramanovom slučaju, to iskustvo je bilo trajno i nepovratno. Od tada je prestala njegova svesnost o tome da je individualna ličnost, i nije više nikada delovala u njemu.
Venkataraman nikome nije pričao o svom iskustvu, i šest nedelja je izgledao kao običan školarac. Ipak, bilo mu je sve teže da održava tj položaj, da bi na kraju tog šestonedeljnog perioda napustio svoju porodicu i otišao direktno na svetu planinu Arunaćalu.
Izbor Arunaćale nije bio nimalo slučajan. Tokom svog kratkog života on je uvek povezivao ime Arunaćala sa Bogom, i za njega je bilo veliko otkrovenje kada je shvatio da to nije neko nebesko carstvo već opipljivi zemaljski entitet. Samu tu planinu su Hindusi dugo smatrali manifestacijom Šive, hinduističkog Boga, i u poznijim godinama Venkataraman je često govorio da je duhovna moć Arunaćale dovela do njegove samospoznaje. Njegova ljubav prema toj planini bila je tolika da se od dana kada je tu stigao 1896. godine sve do svoje smrti 1950. godine nikada nije mogao ubediti da ode više od kilomatra od njenog podnožja.
Posle nekoliko godina života na njenim padinama, njegova unutrašnja svest počela je da se očituje kao spoljašnji duhovni sjaj. Taj sjaj privukao je jedan mali krug sledbenika i mada je većinu vremena ćutao, krenuo je u učiteljsku karijeru. Jedan od njegovih najranijih sledbenika, pod utiskom očite svetosti i mudrosti tog mladića, odlučio je da ga preimenuje u Bagavan Šri Ramana Maharši – Bagavan znači Gospod ili Bog, šri je indijska počasna titula, Ramana je skraćenica od Venkataraman, a maharši znači „veliki videlac“ na sanskritu. To ime je naišlo na odobravanje njegovih drugih sledbenika i ubrzo je postalo naziv po kojem je postao poznat svetu.
U toj fazi svog života Šri Ramana govorio je vrlo malo, te su se tako njegova učenja prenosila na neobičan način. Umesto da daje usmena uputstva, neprestano je emanirao tihu silu ili moć koja je umirivala umove onih koji su bili podešeni prema njoj, i povremeno im čak davala direktan doživljaj stanja u koje je on sam bio neprestano uronjen. Kasnijih godina postao je voljniji da pruža verbalna učenja, ali čak i tada su tiha učenja uvek bila dostupna onima koji su umeli da ih dobro koriste. Tokom svog života Šri Ramana je insistirao na tome da taj tihi tok moći predstavlja njegovo učenje u najneposrednijem i najkoncentrisanijem obliku. Koliko je tome pridavao značaj govore njegove česte izjave da su njegova verbalna učenja data samo onima koji nisu u stanju da razumeju njegovo ćutanje.
Kako su godine prolazile, postajao je sve čuveniji. Oko njega je izrasla zajednica, hiljade posetilaca hrlilo je da ga vide, i poslednjih dvadeset godina njegovog života smatran je najpopularnijim i najcenjenijim svetim čovekom Indije. Neke od pomenutih hiljada privukao je mir koji su osećali u njegovom prisustvu, druge autoritativni način na koji je vodio duhovne tragaoce i tumačio verska učenja, a neki su samo dolazili da mu kažu svoje probleme. Iz kojeg god razloga su dolazili, skoro na sve njih ostavljale su dubok utisak njegova jednostavnost i skromnost. Posetiocima se stavljao na raspolaganje dvadeset i četiri časa dnevno, tako što je živeo i spavao u zajedničkoj sali koja je uvek bila dostupna svima, a jedina privatna svojina bili su mu bedrenjak, lonče za vodu i štap za hodanje. Iako su ga hiljade obožavale kao živog Boga, odbijao je da ga iko tretira kao posebnog i da prihvati bilo šta što ne bi mogli da dele svi podjednako u njegovom ašramu. Učestvovao je u komunalnim poslovima, i dugi niz godina je ustajao u tri sata ujutru da pripremi hranu za stanovnike ašrama. Njegov osećaj za jednakost bio je legendaran. Kada bi posetioci došli da ga vide – nije bilo nikakve razlike da li su u pitanju VIP osobe, seljaci ili životinje – prema svima se postupalo sa jednakim poštovanjem i pažnjom. Njegova egalitarna briga širila se čak i na lokalno drveće; tražio je od svojih sledbenika da ne beru cveće ili lišće sa njih, i nastojao da obezbedi, kad god se voće bralo s ašramskog drveća, da se to uvek radi na takav način da drvo trpi tek najmanji mogući bol.
Tokom ovog perioda (1925-50), središte života u ašramu bila je mala sala u kojoj je Šri Ramana živeo, spavao i podučavao. Veći deo dana provodio je sedeći u jednom uglu, zračeći svojom tihom snagom i istovremeno se baveći pitanjima stalnog toka posetilaca, koji su mu dolazili sa svih strana sveta. Svoje ideje retko je stavljao na papir, tako da usmeni odgovori davani tokom ovog perioda (daleko najbolje dokumentovani u njegovom životu) predstavljaju najveći opstali izvor njegovog učenja.
Obično se ova svest stvara tek nakon dugog i napornog perioda duhovne prakse, ali u ovom slučaju se to dogodilo spontano, bez prethodnog napora i želje. Venkataraman, taj šesnaestogodišnji školarac, bio je sam u sobi na spratu ujakove kuće u Maduraiju (blizu južnog vrha Indije), kada ga je iznenada obuzeo jak strah od smrti. U narednih nekoliko minuta prošao je kroz simulirano iskustvo smrti, tokom kojeg je prvi put postao zaista svestan da je njegova prava priroda neprolazna, i da nije povezana sa telom, umom ili ličnošću. Mnogi ljudi su prijavili slična neočekivana iskustva, ali ona su skoro uvek bila privremena. U Venkataramanovom slučaju, to iskustvo je bilo trajno i nepovratno. Od tada je prestala njegova svesnost o tome da je individualna ličnost, i nije više nikada delovala u njemu.
Venkataraman nikome nije pričao o svom iskustvu, i šest nedelja je izgledao kao običan školarac. Ipak, bilo mu je sve teže da održava tj položaj, da bi na kraju tog šestonedeljnog perioda napustio svoju porodicu i otišao direktno na svetu planinu Arunaćalu.
Izbor Arunaćale nije bio nimalo slučajan. Tokom svog kratkog života on je uvek povezivao ime Arunaćala sa Bogom, i za njega je bilo veliko otkrovenje kada je shvatio da to nije neko nebesko carstvo već opipljivi zemaljski entitet. Samu tu planinu su Hindusi dugo smatrali manifestacijom Šive, hinduističkog Boga, i u poznijim godinama Venkataraman je često govorio da je duhovna moć Arunaćale dovela do njegove samospoznaje. Njegova ljubav prema toj planini bila je tolika da se od dana kada je tu stigao 1896. godine sve do svoje smrti 1950. godine nikada nije mogao ubediti da ode više od kilomatra od njenog podnožja.
Posle nekoliko godina života na njenim padinama, njegova unutrašnja svest počela je da se očituje kao spoljašnji duhovni sjaj. Taj sjaj privukao je jedan mali krug sledbenika i mada je većinu vremena ćutao, krenuo je u učiteljsku karijeru. Jedan od njegovih najranijih sledbenika, pod utiskom očite svetosti i mudrosti tog mladića, odlučio je da ga preimenuje u Bagavan Šri Ramana Maharši – Bagavan znači Gospod ili Bog, šri je indijska počasna titula, Ramana je skraćenica od Venkataraman, a maharši znači „veliki videlac“ na sanskritu. To ime je naišlo na odobravanje njegovih drugih sledbenika i ubrzo je postalo naziv po kojem je postao poznat svetu.
U toj fazi svog života Šri Ramana govorio je vrlo malo, te su se tako njegova učenja prenosila na neobičan način. Umesto da daje usmena uputstva, neprestano je emanirao tihu silu ili moć koja je umirivala umove onih koji su bili podešeni prema njoj, i povremeno im čak davala direktan doživljaj stanja u koje je on sam bio neprestano uronjen. Kasnijih godina postao je voljniji da pruža verbalna učenja, ali čak i tada su tiha učenja uvek bila dostupna onima koji su umeli da ih dobro koriste. Tokom svog života Šri Ramana je insistirao na tome da taj tihi tok moći predstavlja njegovo učenje u najneposrednijem i najkoncentrisanijem obliku. Koliko je tome pridavao značaj govore njegove česte izjave da su njegova verbalna učenja data samo onima koji nisu u stanju da razumeju njegovo ćutanje.
Kako su godine prolazile, postajao je sve čuveniji. Oko njega je izrasla zajednica, hiljade posetilaca hrlilo je da ga vide, i poslednjih dvadeset godina njegovog života smatran je najpopularnijim i najcenjenijim svetim čovekom Indije. Neke od pomenutih hiljada privukao je mir koji su osećali u njegovom prisustvu, druge autoritativni način na koji je vodio duhovne tragaoce i tumačio verska učenja, a neki su samo dolazili da mu kažu svoje probleme. Iz kojeg god razloga su dolazili, skoro na sve njih ostavljale su dubok utisak njegova jednostavnost i skromnost. Posetiocima se stavljao na raspolaganje dvadeset i četiri časa dnevno, tako što je živeo i spavao u zajedničkoj sali koja je uvek bila dostupna svima, a jedina privatna svojina bili su mu bedrenjak, lonče za vodu i štap za hodanje. Iako su ga hiljade obožavale kao živog Boga, odbijao je da ga iko tretira kao posebnog i da prihvati bilo šta što ne bi mogli da dele svi podjednako u njegovom ašramu. Učestvovao je u komunalnim poslovima, i dugi niz godina je ustajao u tri sata ujutru da pripremi hranu za stanovnike ašrama. Njegov osećaj za jednakost bio je legendaran. Kada bi posetioci došli da ga vide – nije bilo nikakve razlike da li su u pitanju VIP osobe, seljaci ili životinje – prema svima se postupalo sa jednakim poštovanjem i pažnjom. Njegova egalitarna briga širila se čak i na lokalno drveće; tražio je od svojih sledbenika da ne beru cveće ili lišće sa njih, i nastojao da obezbedi, kad god se voće bralo s ašramskog drveća, da se to uvek radi na takav način da drvo trpi tek najmanji mogući bol.
Tokom ovog perioda (1925-50), središte života u ašramu bila je mala sala u kojoj je Šri Ramana živeo, spavao i podučavao. Veći deo dana provodio je sedeći u jednom uglu, zračeći svojom tihom snagom i istovremeno se baveći pitanjima stalnog toka posetilaca, koji su mu dolazili sa svih strana sveta. Svoje ideje retko je stavljao na papir, tako da usmeni odgovori davani tokom ovog perioda (daleko najbolje dokumentovani u njegovom životu) predstavljaju najveći opstali izvor njegovog učenja.
Slične knjige:
Nedavno gledane knjige:
